Euforicna

I imam isti taj pogled, Ali nemam isti mir, Umiru sve tišine, Samo bruje glasovi I sve dok padam, oni prave krvav pir Nista ne ostaje za mnom, niko neće biti kriv. Odskrinula sam vrata, gde god da padnem čućeš krik, Zastani na pragu, al ne gledaj gde smo mi. Vetar divlja sad već dugo da bih pronašla sklonište, Spusti zavese kad odem i zavori pozorište.

Rane Suze hladnije od leda sipam preko vodke, opet nazdravljam za neman što me poziva u goste. pređeš prag, daš joj ruku, kažeš sad ne može gore, al' u svakom bol trenutku tiho prodire u pore... Pričaš voleo si kučku, a slomio si lutku, nasmejan ti ideš dalje, ja sam ostala na putu, Zgažena ko one reči da ne osetim tugu, oči staklo, vatra gori, srce hrani svaku suzu. Da, znaš da to sam ja kad tišina probije misli, Da, znaš da bila sam u paklu ti nisi. Znaš da otvaram ranu i vrištim... I nemam nikog sad, pa zavidim kiši.

I sad me guras u strah, leglo mojih gladnih demona, gde vise sve moje raspale lutke s kosama lenjim, prljavih usta. Zeljna im grla mojih uzdaha, jer davno su cule melodiju tu kroz koju smrt hara i strepnja sto se vuce uz nju...i ja sam tu, pod odorom njenom se hranim grehom, halapljivim ocima stapam se s zeljom sto cupa mi misli. Necujno kraj mene pali su svi usnuli svici. Za besni dodir vetra na kozi molim se bez glave. Jer dala sam smisao u zamenu za  njega. Njega koji budi mi tlo pod nogama i gasi mi zedj. Njega koji ljubi moje rane i lize im koren. Vuce me k njemu nestvaran vazuh, ukrocen zvuk, ja ugledah sebe u njegovim ocima i s

U suton kad zamrtve reci sve, mene lome misli zamucene, krvave...zasto mojim tragom prate me, zasto kapaju na zavese. Ne uskracujem ti kozu, lenja pijavice mog zivota, jer znam da dosta je. Kad osetis da telo je ljuska, i ti ces da  ugines. A moje oci bice varakine delo jer bez tebe biram novi vid za zivo telo, i drugu postelju za cistu krv. Sisala si mene, ne znajuci da sisash proslost. I ispila si otrov. Ja sad hrlim ka njemu koji dahom celiva. Moje misli kraj njega su vatra i smeh. Njegov pogled crta me u beskrajnim poljima. I znam da kraj njega spremna sam za let.

Kad moji koraci utonu u nemilost, zar vec jedna rec vodi me u ludilo, preseci, zaseni prag telom koje odbija da puzi pod sluzavim suncem, po danu ukora, moja je svest lucidna od potopa, uz naceti pogled zastaje i upija. Za sve sto nadjem postoji zamena i nisam sigurna Da ne umem da otimam, od tebe, sebe, tudjim rukama da rasipam svoj prah i u letu zacepim pore, jer pad ne otkrivam. Sa slikom. Bez stida. Odbijam. Da usisavam miris pod maskom tvoje gladi sto besni , ne cvili u celjustima usnule plesni i ne pomeraj kosti Zar ne vidis da site su kraste guljenja nase bliskosti...

And I lose hours in a pointless arraying of the abysmal pictures, While I'm chasing the days on a palm wet from the rain… And I meet people with the looks empty from the restless feasts, Under the sheets of lies. Without words they are loud, without thoughts they multiply and sit in the fire. My lust interwoven in their hair and blooming down their faces to beautify hopelessness… when meeting the sun, they'll shed the roots to trick love…and with Bruising colors play notes to calm fear. When the meaningful games stop, only the   poignant   smell of failure remains, And a pile of corpses begging for forgiveness through

I'm waiting for the hour when all the pictures will fade, and the ports of people with them merge…in the sulfur helmet to melt the words and let the drops dry into smoke. I'm breaking the glass with my fingers to extinguish all sense, Drown the dusk into the furthermost thought, To keep the toy glued in cliché, to survive in everything, in nothing, in him… In the becoming. In the sequel, To spread all loneliness in the wind.

Nasla sam te kako cutis u mojim Mislima. Kraj bujice reci, mokar i obasjan. Prisla da ti pruzim ruku ociju slanih Od secanja. Sela kraj tebe, kraj sebe i iskonskog putnika. Bez pokreta dala sam ti san, I mapu i grad. Bez sluha cula sam tvoj spev, kroz hodnik krvi cujem ga i sad... Gde slatke reci spajas od tonova, Moje sunce zaklanjas stopama, umornim od penjanja. Glas spustas da ne probudis memnoha, Da ne osetis srp mojih usana, i srce kojim ostrim ga. Okreces ledja u silini trenutka da ocaras bol, uzmices pred senkom, nestvarnim zlom. Znas i rusis onu koja slika ti svod, bas nju koja nestaje kad dotaknes tlo.

Cekam na sat kada slike nestace, i luke ljudi sa njima stope se...u sulfornom slemu Reci da istopim i pustim kapi Da presuse u dim. Lomim prstima staklo pod Medom da vidim kako krv postaje lepljiva,mastilo, igracka Koljivo i smola...sve iznova. Zelim da mogu da ugasim smisao, Utopim suton u najdalju misao, Zadrzim igracku ulepljena klisheom, da prezivim U svemu, ni u cemu, u njemu... U postanku. U nastavku U vetrovima da raspem svu osamu.